Аристотел је још у IV веку пре наше ере утврдио значајну и нераскидиву везу човека, природе и архитектуре. Архитектуру је разумео као синтезу свих уметности. Записао је темељни став да „човека окружују природа и архитектура”, и такође да је „архитектура надопуна природе”. Актуелност ових идеја није нестајала ни у једном историјском, мисаоном или стилском периоду, од времена када су формулисане па до наших дана. Значај овог става могуц́е је вредновати двоструко. На једној страни је антиципација приступа којим се формулише да је скуп природних фактора и утицаја од изузетног значаја за промишљање и креирање амбијента за људске потребе, од „еколошке нише” и персоналног простора, па све до урбаних мегалополиса. На другој страни је сазнање и став да у интегрално посматраној средини која окружује човека постоји оно што ствара природа и оно што ствара човек, као и да између та два комплекса имамо нераскидиву везу, симбиозу и интеракцију.
Модерна техника или данас све чешц́е технологија, представља, према савременим схватањима, сасвим изузетан феномен у целокупном развоју људске цивилизације. Сматра се да она чак значи „квалитативну промену” у самом језгру технике. Њена посебност и „епохални значај” долазе до пуног замаха у спрези са науком и индустријом. Последње деценије 20. века донеле су потпуну владавину технике и због тога се данашње време с правом назива „техничким добом” или све чешц́е „технолошком ером”.
Техника и технологија данас су у средишту људске пажње, испуниле су све сегменте људског живота. Међутим, иако је питање о суштини технике и њеном смислу и вредности за човека постало једно од централних питања данашњице, веома су распрострањена схватања да наше разумевање и објашњење технике није задовољавајуц́е и да је непотпуно. Сведоци смо различитих, чак противречних приступа појму технике, а такође разноврсних и супротстављених схватања значаја и вредности технике за данашњу цивилизацију. Тако су схватања подељена између две крајности: на једној је безрезервна подршка техници и њеним тековинама, те некритичко прихватање свих њених достигнуц́а, као и схватање технике као човековог савезника и средства које ц́е нас коначно ослободити „од зависности према органској природи као извору енергије, које ц́е омогуц́ити избављење човека од беде физичког рада и успостављање трајне срец́е на земљи” (М. Ђуриц́). Другу крајност карактерише став да је техника најљуц́и непријатељ цивилизације, да је она сила која уништава људски род и природну околину и чак, катаклизмичким претњама, угрожава у потпуности човеков опстанак на земљи.
* О потреби познавања технике односно технологије говори професор Петар Арсиц́ у рубрици Актуелности из науке и технологије часописа СциТецх.
„Речи техника и технологија често коришц́ене, обе преоптерец́ене, традиционално вишезначне и недовољно прецизне. Истовремено, реч технологија, као назив за једну од наука, непотребно потискује реч техника која означава област људског деловања. Због тога је опширно истражено значење речи техника и технологија према вец́ем броју доступних извора и рашчлањено културолошки (цултурологицал), лингвистички и системски у сврху постизања довољно високог степена различитости наведених назива. Установљено је да за оба термина није могуц́а једнозначна дефиниција, али је разграничено када треба употребити поједину реч, а посебно, када треба избегавати реч технологија.
Са циљем да покаже своју основну делатност, једно предузец́е, започело је тумачењем старогрчке речи тéцхнē. Објавили су текст на немачком и енглеском језику. За превод текста ангажоване су две преводитељке. Превод с немачког је започео речима: „Техника је уметност”, док је енглески почетак гласио: „Технологија је уметност”. Текст ваља навести из два разлога; због терминолошких недоумица и због повезивања технике с уметношц́у. Текст гласи: ТЕХНИКА КАО УМЕТНОСТ.“
* Због вишезначности појмова техника и технологија наводим и текст из студије Института за хрватски језик и језикословље и Факултета стројарства и бродоградње, свеучилиште у Загребу (цео текст можете погледати овде)
ТЕХНИКА (грчки τέχνη, вештина, механичка спретност, умешност, наука)
◦Скуп метода или научно или емпиријски формулисаних решења за примену и спровођење научно дефинисаних или у пракси откривених и проверених сазнања при задовољавању захтева и потреба реалног живота: у економској производњи и размени, у свима неекономским друштвеним активностима – у науци, медицини, здравственој заштити, уметничким остварењима, у домаћинствима или организовању личног живота и сл. Обухвата: а) конструкциона решења нових техничких предмета (индустријских, грађевинских, рударских и сл. производа);
б) решења технолошких процеса чијим обављањем се производе конструисани технички предмети (решење технолошких рецептура сваке врсте); в) само извршење технолошких процеса у пракси, којим се од конструкционих решења, преко технологије производње долази до техничких производа.
◦Научна област (скуп научних грана), која, полазец́и од општих закона физике, хемије, математике, биологије, биохемије итд. изучава, пре свега, достигнуц́а у производњи, уз истовремено истраживање нових могуц́ности и пројектовање нових решења, њихову верификацију, увођење у живот и даље развијање. ⇒ Организација рада.
ТЕХНОЛОГИЈА (грчки τέχνη, вештина, умешност; λόγος наука)
◦Поступак претварања (прераде) једних употребних вредности (природних предмета или полупроизвода) у друге употребне вредности (нове производе) комбиновањем људских радних операција с операцијама машина, других механизама, уређаја, постројења и сл. који могу бити: механички, хемијски, термомеханички, термохемијски и сл.
◦У вулг. смислу, сваки радни процес физичког и умног рада у привреди и изван ње.
Научна област која изучава механичке, хемијске, термичке, термохемисјке, електрохемијске, биохемијске и сл. процесе, истражује нове могуц́ности пројектовања њиховог увођења у производњу.
* С. Куколеча: Организационо – пословни лексикон, Рад, Београд 1986, 2. део.