Запоседајући обале Гагловске реке у њеном средњем току и благим ослањањем на брда која је раздвојила ова река, као да жели да исправи давнашњу природну грешку и опет споји ова брда, сместило се Гаглово, равничарско село средње величине. Простире се правцем исток-запад и десном обалом своје реке, „показује“ пут царском друму Крушевац-Каоник-Ниш и само мање значајном Крушевац-каоник-Рибарска Бања који је некада продужавао до Топлице, али је данас запостављен преко Јастрепца,а значај му је сведен само на локални. Гаглово је омеђено са севера Текијом и Трубаревом, са истока Јошјем и Каоником, са југом Малим Шиљеговцем, Пасјаком и Паруновцем и са истока Капиџијом и Добромиром. Заузима површину од 1198 хектара или 11,98 km2. Рељеф села чине околна брда Чучало, Митрово брдо, Стража, Чокотино брдо, Поглед и котлина која је запоседнута селом. Кроз село пролази Гагловска река која извире у Жутим барама које припадају атарима Малог Шиљеговца и Бовна.Сеоска слава или богомоља је Спасовдан који нема сталан датум у календару, али је увек шестог четвртка од Ускрса.
До отварања школе у Гаглову њихова деца учила су школу прво у Крушевцу, а касније у Паруновцу. Залагањем челника Општине Гаглово 1910. године отворена је школа која је отпочела са радом у приватној згради Владимира Здравковића коју је он наменски правио за потребе школе. Она је тада била отворена за децу из Гаглова, Малог Шиљеговца, Бовна и Пасјака. Први учитељ који је школске 1910/1911. године радио са четири разреда био је Тома Савић да би му се већ наредне године придружила супруга Јелисавета. Већ те следеће године школа у Гаглову имала је два одељења. Прве помене о градњи школске зграде имамо тек 1927. год. када је Општина Гаглово покушала да у градњу укључи целу општину тј. села Мали Шиљеговац, Бован и Пасјак и тражила место за њену локацију. У међувремену ова суседна села одбијају иницијативу за заједничку градњу школе у Гаглову и већ 1930. године ова села отварају друго одељење са радом у Малом Шиљеговцу. Школска општина Гаглово 14. јула 1931. год. доноси одлуку којом одобрава издвајање ових села из свог састава и убрзо то одељење добија статус самосталне школе. 1934. године мештани Стајковић Чедомир, Анђелковић Срећко и Стајковић М. заједнички поклањају селу 30 ари плаца за изградњу школске зграде и пошто је обезбеђен плац отпочеле су припреме за градњу. Градња је започета 01. априла 1935. године, а већ на почетку школске године 1936/37. школа је уселила своја два одељења са 143 ученика. Завршетком школске зграде нису били решени сви проблеми за њено несметано коришћење. 
Пијаћа вода из сопственог бунара обезбеђена је тек 1956. године, а следеће године је преправљен школски WC итаман кад се мислило да су створени услови за нормалан рад школе и започето уређење школског дворишта, зграда је почела да пуца и наговештава свој скори крај. Предложена је санација зграде и заведен је месни самодопринос. Урађени су сви планирани радови и краткотрајни спокој грађана и школе прекинуо је 01.10.1972.године земљотрес са епицентром у Сталаћу који је до те мере растресао зграду да је стручна комисија одмах забранила рад у њој и наложила подизање нове зграде. Одлучено је да се у лето 1973. године подигне нова школска зграда и то у комбинацији класичне и монтажне градње. Школска зграда је на најсвечанији начин отворена и предата на коришћење 01.децембра 1973. године. На темељима ове школе изграђен је потпуно нов и модеран школски објекат док је свечаним пресецањем траке 04. септембра 2012. обележен почетак рада у овим школским просторијама. Данас у овој школи раде две учитељице у два комбинована одељења I и III, II и IV разред, као и једна група припремног предшколског узраста.