Page 4 - JANOV REĆNIK

ПОВЕЉА О ЈЕЗИКУ

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као
земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?
Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио,
него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље,
него најмању и најнезначајнију реч свога језика.
Земље и државе се не освајају само мачевима, него и језицима. Знај да те је
непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих

потурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.
Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тело. Памтим ја такве
заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима
једног народа са другим, тамо где се језик једног народа таре о језик другог
народа. Два народа, мило моје, могу се бити и могу мирити. Два језика никада

се помирити не могу. Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али
њихови језици могу само ратовати. Кадгод се два језика сусретну и измешају,
они су као две војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један
и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један
од њих, тај ће превладати. Најпосле се чује само један језик. Битка је завршена.
Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да ти битка између језика не траје дан два, као битка међу
војскама, нити годину две, као рат међу народима, него век или два, а то је за
језик исто тако мала мера времена као за човека трен или два. Зато је, чедо моје,
боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. После изгубљене битке
и изгубљених ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема народа.

Човек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не
заборавља док постоји. Туђи језик човек научи исто за годину дана. Толико му
је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та
зараза и погибија језика, кад један по један човек почиње да се одриче свога
језика и прихвати туђи, било што му је то воља, било да то мора.
И ја сам, чедо моје, у својим војнама употребљавао језик као најопасније
оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих

полкова. За време опсада, и дуго после тога, слао сам чобане, сељане, занатлије
и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци,
разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на
напола освојену земљу и градове. Више сам крајева освојио језиком него
мачем.