Page 14 - JANOV REĆNIK

О причи и причању

На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима

живота, из века у век, од древних патријархалних причања у
колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача

која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим

светским центрима, испреда се прича о судбини човековој,

коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и

облици тога причања мењају се са временом и приликама,
али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече и

даље и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да

човечанство од првог блеска свести, кроз векове прича само

себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и

ритмом свога била, стално исту причу. А та прича као да
жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара

крвника да одложи неминовност трагичног удеса који нам

прети, и продужи илузију живота и трајања. Или можда

приповедач својим делом треба да помогне човеку да се нађе

и снађе? Можда је његов позив да говори у име свих оних
који нису умели или, оборени пре времена од живота-

крвника, нису стигли да се изразе? Или то приповедач можда

прича сам себи своју причу, као дете које пева у мраку да би

заварало свој страх? Или је циљ тог причања да нам осветли,

бар мало, тамне путеве на које нас често живот баца, и да нам
о том животу, који живимо али који не видимо и не разумемо

увек, каже нешто више него што ми, у својој слабости,