Get Adobe Flash player

Претрага

Serbian English French German Italian Russian

Радио Јан

Play Radio in Popup Window

Пријава

На мрежи

Ко је на мрежи: 40 гостију и нема пријављених чланова

Број посета

1313757
Данас
Јуче
Ове недеље
Прошле недеље
Овог месеца
Прошлог месеца
Свих дана
36
461
864
326946
12635
19616
1313757

Ваш IP 54.225.20.73
2017-10-17

Породица – незаменљив васпитни фактор

Којим вредностима треба усмеравари децу и како – на који начин се могу развити особине и понашања која се сматрају пожељним су суштинска питања процеса васпитања . Да би се одговорило на ова питања урађено је безброј истраживања о томе који поступци у васпитању чему воде.

Опште је уверење да поступци према деци , посебно родитељски у највећој мери обликују личност будућег одраслог човека и већина великих психолога све битне процесе развоја личности лоцирају у ране периоде развоја детета тј. до четврте- пете године живота тетета, до тог периода се формира основно поверење у себе и друге људе као и основа структуре личности . Доказе за ове ставове неки од њих налазе у клиничком раду са пацијентима где се корени деликвентног или неуротичног понашања налазе у породичним односима у којима доминира смењивање агресивности и занемаривања. Односи родитеља у деце који су штетни по развој детета се групишу у две групе:

За прву групу је заједничко да нема довољно родитељске љубави или да дете доживљава породичну ситуацију као да родитељске љубави нема довољно, а за другу групу је заједничко претеривање у испољавању љубави тј. Родитељи који претераним заштићивањем и растерећивањем детета сваке обавезе васпитавају несамостално дете, са ниском толеранцијом фрустрација. (Генц,1985.)

Породице зрелих су описане као хармоничне, очеви су објекти поштовања, а мајке нежне и упорне али не доминантне.

Укупност свих утицаја којим је дете у породици изложено назива се васпитна атмосфера у којој дете одраста. Обично у односу на неко дете доминира неки васпитни став мада је немогуће наћи родитеља који се увек понаша на исти начин. У различитим околностима иначе топао родитељ може поступити на хладан и ограничавајући начин. На основу конкретних васпитних поступака према деци може се закључити о релативном присуству васпитног става.

Ако на основу неких анализа ставове сведемо на две групе налазимо да су то : димензија контроле (ограничавајући – попустљив ) и димензија емоционалног односа према детету (топао – хладан родитељ).Комбинација ових димензија даје четири васпитна става из којих се развијају различите личности :

1.Топла – попустљива атмосфера ствара личност окренуту ка свету, амбициозну, пријатељску, креативну, која не трпи пасивно утицаје са стране. Некад је такво дете непослушно, али се развија у здраву просоцијалну личност.

2. Хладна- попустљива атмосфера одише небригом за дете.Кажњавање је интензивно и периодично ради оправдања пред другима. Дететова агресивна реакција на фрустрације се толерише. Сматра се да малолетни деликвенти често потичу из оваквих породица.

3. Топао- ограничавајућaатмосфера ствара несамосталне личности, дете је презаштићено, љубав којом је обасуто постаје терет. Нема слободе да испољи агресивност па се она окреће према себи и води ка анксиозности.Дете је повучено, мање креативно, али је послушно.

4. Хладно-огранићавајућа атмосфера развија пасивност, неповерење према одраслима и стално осћање кривице, јер је дете у ствари неприхваћено, често кажњавано и све под маском великог жртвовања за дете.

И овај приступ проучавања утицаја породице на васпитање деце је у блиској вези и са психологијом учења, јер је учење – усвајање облика понашања учењем најзаступљенији у објашњавању понашања деце, али се о учењу имитацијом, идентификацијом и условљавањем чешће говори на оваквим предавањима .


 

Template created with ArteSerbia - OШ "ВЛАДИСЛАВ САВИЋ ЈАН" ПАРУНОВАЦ © 2015. Сва права заштићена.